When you feel so tired, but you can't sleep...!
Hmmm.
Fix you.
Coldplay pjeva mojim venama.Ummm.preglupa izjava.
Da počnem...
Znate li kako je osijećat sreću,radost veselje?
Znate li kako je osijećat bol,tugu?
[trenutno ja neznam]
Znate li kako je ne osijećat ništa?
Neopisivo je.Znaš i sam da nemaš razloga bit tužan,i ne osijećaš bol.
Ali jednostavo ne osijećaš nikakvo veselje.
Svaki dan ista tmurna svakodnevnica,iz koje nema izlaza.
izađen vanka,krepajen od dosade
[al' baš totalni zijevvv...]
dođeš doma,isto
i boriš se svim snagama da promijeniš nešto
u svim dijelovima svog života.
brzo odustaneš jer shvaćaš da si ti jedina budala koja želi promjenu.
zabijte se svi u svoje kukuljice.
ostanite nepomični.
nemojte se trudit.
nemojte pomaknit svoje dupe zbog mene.
ionako sam i ja samo prolazna.
za dan dva se više nećete mene ni sićat.
Ummm...
Zaboravite to.
Not gonna happen.
Borit ću se koliko god mogu da neki shvate.
da nije poanta života:
otić na trening,učit,sist malo za kompjuter,gledat tv.
bit je zabavit se.
a pogotovo san sigurna da nije poanta prijateljici koja ti upravo ispriča
kako se osijeća neprimjetno... ubacit se s pričon.
''Hihihi,meni je ovaj lik reka kako san ja baš smišna.
Kako smo ja i još ove dvi visoke najlipše ženske u školi.''
ja njoj stojin tamo doslovno ne zareven,ali ona ima svoju priču.
Da.
[to nije trenutno stanje to me iživciralo prije par dana]
[s tim da san se pokupila onda,uljudno naravno,oladila se malo do kuće,stavila to sa strane u kutiju napravljenu posebno za nju,skrovište svih stvari koje me živciraju]
ah da ne zaboravin ono ''zajebavanje'',iako bi ja to rađe nazvala prikriveno ruganje
oprosti ali ja stvarno iman osijećaj da ti ozbiljno misliš.
[još san ja i rekla da prestane.
i da prestala je.
samo na taj dan.]
i to šta ja nju još uvik začudo Božje smatran najboljon prijateljicon
[iako mi se čini da ona mene više nevidi u tom kontekstu]
ne briše njene postupke.
samo ih spremam u kutiju.
sve će bit u redu dok se kutija ne napuni.
I tako sa svima.i sa svime.
spremam vaše postupke u kutiju.
dajem svima drugu,treću,petu,dvadesetu priliku.
i nisan ljuta na nikoga.
samo san se sitila nekih stvari koje su mi digle tlak.
i nikakvi odnosi nisu prominjeni.
bar šta se mene tiče.
....
yap,yap..
neosijećam.
a želim osijećat bilo šta.
makar to bila bol.
da mogu znat šta osijećan.
da ne srljam u nepoznato.
....
nema ovo ništa smisla...
ubijam dosadu.
ubijam sebe.
....ipak osijećam nešto..
Da to je strah.
iskreno se bojim.
svega...
Dream until your dream comes true...!
I've just stopped dreaming.
Neko vrime se ostavljan pisanja.
...
I closed my eyes only for a moment and a moment's gone...
Očito mi je postala navika imat kratkotrajne napadaje sreće.Ne sviđa mi se to.Ali očito ja neznan drukčje.Ono zbog čega san jedan tren sritna je ono zbog čega san drugi tren tužna.Nesviđa mi se to.posatajem sve svjesnija gluposti koje me čine sretnom.Mislim da prečesto mijenjem mišljenje.Zapravo to je više ovako:U nekim trenutcima se toliko opustim i dopustim sebi optimistično razmišljanje,i tada,u tom trenutku sam sretna,ali kasnije sesjetim svega,vratim se u svoj ukočeni svijet,di sve nije savršeno,zapravo sve je puno realnije... I onda se uvijek dogodi ovo...Možda bi trebala prestat sebi dopuštat opuštanje u nekim trenutcima,moram zadržat optimistične misli dalje od zdravog razuma,da se ne bi pomišali.Neželin bit dobro raspoložena,zato jer znan šta slijedi iza toga.A meni se neda svaki put prolazit kroz isto.Znam da ovo šta sad mislin i osijećam nije trajno i bit će bolje,ali još jednostavno nije došlo vrime da mei bude bolje.I iako ja uvik izgledan sritna,i stvarno uvik san nasmijana,to nije ono pravo,iznutra ja se raspadam.Jer borin se sama sa sobom,uvik se trudim bit nasmijana,jer zašto ljude opterečivat sa nekim glupostima koje mene muče,kad ni ja sama još nisan načisto s tin.Još me i ovo škola ubija u zadnje vrime,ono trudim se koliko mogu,ali jedva čekam praznike jer nemogu više podnit buđenja u 6.30 ili 8 h.Želin se naspavat,pustit mozak na pašu,maknit glavu od knjige...Postajen preživčana zbog sve toga.Sve se nakupilo baš prid kraj,ali iskreno ja mislin da se meni često nakuplja...(To se odnosi na moje duševno stanje,a ne na školu,ja svoje školske obveze izvršavam kako Bog zapovijeda.)I nemogu opisat kako se sad osijećam... Vraćam se jednoj staroj glupoj naviki.Ipak to radim samo u miru svoje sobe...Lipo je gledat izgaranje,udisat,polagano uništavat samog sebe...Polako,da sporije nemože.Nisam ja jedna od oni koji će zapalit isprid škole da bi bila faca,ja ću čak i žestoko govorit protiv toga,licemjerno zar ne.A kad imam svoj mir,što podrazumijeva da nema baš previše članova moje obitelji u kući,onda ću ja smirivat svoje živce na najlakši način... Idem opet prema onoj fazi kad me nije brige za ništa,ništa nije važno,nije me briga...A tako mi je najlakše,jer stvarno ja san prečesto ukomirana zbog gluposti.(U to spadaju uglavnom ljubavni problemi...,ja sam poseban slučaj na tom području.)I tako ta sranja,i opet natrag na pretvaranje.Ma nije važno,neda mi se više ništa.Iden sad spavat.
04.12.2007. u 16:10 | Broj komentara 1 | Print | # | ^Think I'm just happy... :D
Subota je neočekivano dobro prošla.
Mislin da je i petak neočekivano dobro proša.
:D
Četvrtak,idem doma...
Vata me nešto.(Vjeroatno utjecaj pms-a.)
Tužna sam nekako.Gledan vanka.I stvarno mi se ne smije.
Nešto me puca.
Dolazin doma.
Neočekivano sam šutljiva...Bezveze sidin u kužini sa stracima i odjednom se zakačin sa staron.Zbog čaše soka.Ja popizdin.Raspekmezin se.Lupan vratima.Ne pričan.
Oden u svoju sobu.
Reven.Kriomice naravno.Kako brat ne bi vidija.Uziman crvenu teku i pišen...
Ništa ne valja,ovo-ono...
Osijećala san se napuštenom od strane svijeta.Ništa nije bilo u redu.
Do ponoći škraban te glupe izljeve bijesa i tuge.
Sve se složilo u jedan veeeliki sendvič trenutne boli.
I u trenutku isplaniram drastične promjene.
Već vidim promjene,sebe kako postajem depresivno dijete razočarana svijetom...
Hehehehe,ma daj.koje gluposti.
Neće mene jedan trenutak jedan sjebani dan prominit.
Shvaćam da ja poznajem sebe u samo jednom obliku...
Kao sretnu osobu.
=D
I da petak..
Heh,zubar,tjelesni,škola...
Kuća...
Ferrero roše...(neznan kako se to piše..)
Heh,odmor...Bzveze pričan sa starcima...
Gledamo tv.Zezamo se...
Ono ja previše brbljan...
Ubijan ih u pojam...
hehehehehehehe...
A nisan ja kriva.
Ufff.
Subota.
Ustajem iz kreveta u 11.30.
Huraaa...
Razmištan sobu...
Jea..
Sređujen je usput..
Heh.
Izlazn vanka.U 5 uri.Kako kasssno...
Mhm,dolazin u kastelija kad ono lara,mare i tonja taman izlaze...
Ono wtf???
Aj dobro...
heh.
Idemo.Di?
U Kameee...
Jupi...
Mhm,Zašto?
Pa sad.
Ono,pa taj lik..uffff.neman riječi,iako bi on za mene naša koju,ka' naporna...
Heh,...nebriga me.Ajme,ja sam uživala...Oon,krepavala an od smija.SAma sa sebon.To me uvati svaki put kad moran na wc.
Al' eto.Ja sam postala neopisivo sretna. :D
Heh,mislin da ću in počet dolazit malo češće na prove,...
; )
I kad san došla doma,oko 21.30,nažalost...
starci su mi pričali kako sam ja bila baš dobro dijete.
Tako san bila dobra,da je stara mrzila ustajat ujutro.zbog mene naravno.
Starog san jedan put čekićon udrila po glavi.Ujutro prije vrtića su mi morali jaje mućkat.U biti bila sam veoma zla..
huhhu
Ups...
:D
I sad uživajući u svom miru..Podsjećam sebe na neke prošle dane.
Uzimam sakrivenu cigaretu.Palim je.Smotano ka' i uvik...
Polako ali sigurno gori...
Ja povlačim,dim za dimom...
Dođem do pola.puknen.bacin je u smeće.prođe 10 min.. kopan po smeću tražin ostatke.I opet isti postupak.Uživam u blaženstvu.Sama sa sobon.
Nisan tribala.Znan.Nije mi navika znan.Ali nešto je jednostavno vuklo.
Izgorila je do kraja...Ja san sama sebi opizdila plesku.Jer znan da nije dobro.Sad iden oprat zube i leć.
I won't to go back one time.
Svi bi mi nazad.
Tamo negdi.
Kad smo bili dica(A sad ka' ono više nismo.).
Dopizdila mi je srednja.
Neznan zašto.Mislin čak da mi je i bolje sad u srednjoj nego šta je bilo u osnovnoj.
I atmosfera je bolja.
Ali nešto ipak vuče prema tamo...
A svi znamo da nema povratka.
Samo još neželimo priznat.
Heh...
Sad autobusi,hrpe svakakvih ljudi...
Ljubavni problemi,(glupi maturanti),ocjene osrednje...
A mene nije baš previše briga...
Samo radim ono šta znam da tribam.
Sve je rutinski.
Ta mi je rutina u osnovnoj najviše i smetala.
A sada mi je najsigurnije utočište...
I ne plačen,i nisan tužna.
Zaista.Smirena san koliko mogu bit.
Pomalo čak i sritna...
Nekako,neobično...
A u muči me milijun tih malih sitnica...
Samo kad pustin pismu na ''svom'' mp3...
Laganu,ljubavnu,luđaćku,...
Smirujuću....
Sve je drukčije i u svemu vidim nadu...
Vidim svijetlije strane svega....
Danas u busu,kad san išla doma...
Sama...
Stojim,uz prozor...
Otvoreni prozor...naravno...
Kuvan se u onom kaputu...
Sunce mi glavu prži...
A vitar mi kvari friz...
Ja iman svoje cvike na glavi...
Sunce mi ne smeta...
Počinje estranged...
Smiruje me...
Imam onaj osmijeh na licu...
Znate onaj zadovoljni...
Ka' da je sve na svom mistu...
A za sreću mi treba još samo malo.
Uzvraćanje.Micanje s mrtve točke.
Nešto više od pogleda i laganog osmijeha.
Al' ja san prekomplicirana,u tim dijelovim prehladna....
Lakše je bit gadura...
Misa danas....
Gospa Od Zdravlja.
Ulazim u crkvu baš pri samom početku..
Same starkelje...
Neke bakice me gledaju...
Ma molin te...
Ljudi pivaju.
Mislin zbor piva.Njihovi glasovi...
Nekako lipo zvuče...
Lutam negdje.
Sama sam.
Osvrćem se,tražim nekog.
Nema tebe....
Na koljena se bacam.
Jer nemam više snage da se oduprem svijetu....
Mir je nadjačao....strah.
I stvarno ljudi lipo pivaju i osijećaš nešto...
Osijećaš dobre namjere...
*.:::ali:::.*
Mogu li se nazvati teenagerom??
Godine i razum kažu tako,srce se ne slaže.
Al' eto bit ću teenager sljedećih 10 minuta.
Jel' imamo svi one depresivne trenutke.(?)
I ništa nam nema smisla.
{Pa zašto sad sunce sja,pa zašto kiša pada,zašto ptice lete...zašto sam ja živ/živa.}
*.::::Samo da vas obavijestim ne mislin se ja ubit 
ili šta slično.
Dođoh,vidjeh,nepovjerovah svojim očima....::::::.*
Čekala sam dan kad će mi neko reć kako više ništa nema smisla,a možda ga nikad ništa nije ni imalo...(?)
Tila san pomoć,reć zašto život ima smisla,zašto vridi živit....
Ali u trenutku,riječi su nestale...
Ja sam svoje razloge jednostavno izgubila.
I nemogu objasnit osobi da nije loše bit živ.
Da je to zapravo super.
Jer ono šta te god mučilo...
A u mene su to obično ljubavni problemi...
{Znate ono,ti se zaljubiš priko glave,a lik te ni ne vidi.Iako me me ovaj čak i gleda,ali ono nisam ja Narcisa,pa da pomislin da mu se sviđan...jer sam ja naljepša,pa ako sam se zaljubila sama u sebe,svi će se sigurno zaljubit u mene...ok,opet skrećen sa teme.}
Nemogu joj jednostavno objasnit...
A i imam osiječaj da samo želi bit u centru pažnje...
Mislin dani kad je mene to vatalo samo je bilo...)
PAŽNJA,PAŽNJA!
OBRATI TE POZORNOST NA MENE...
LOVE ME!
Kopčate??
Iden sad,štrebat hrvatski....
Pozdrav od vaše
*.::::::::::::::::::Narcise:::::::::::::::::::.*
crv/hrčak **Šnjufo Narcisa**:
fuCk
Ništa.
Ili ipak previše toga.
Nemogu spavat.
Tresem se.
Ništa više ne odgovara mome stanju.
Nije mi hladno,iman kaput na sebi.
Još jedna madrfaking materiijalna vrijednost.
Slušanje mp3-ja očito nije pomoglo.
Fak.Jedina raspoloživa pisma je bila estranged.
Glupa pisma,ona me i vratila nazad.
Tamo,negdi....
Di ima svega,a opet,tako je prazno ,pusto.
Fali mi ona toplina od prije.
Ne smijen se više.
Evo upravo iman neki mrki izraz lica.
Ka da trpin svu moguću bol.
A boli me.
I neznan zašto iman ovaj osijećaj.
Ali znam da nešto nije u redu.
Ne vridi više.
Evo Iluzija.Svira na mp3.
Možda je najbolje da se propucam hitcem kroz glavu.
Neželin bit budna.
Moran spavat.
Pobić od ovoga.
Možda sutra ujutro bude bolje.
fak.
Osijećam se ka neki luđak na psihijatriji.
Zatvaram se u sobu.
Učim.Neču vanka.
Nemogu bojim se.
Tresem se.
Znam,nešto nije u redu.
Boli me.Sve,a opet ništa.
Moran otić...
Eeee,fak jednostavno sam izgubljena.
Jelena diši....
Zar je išta vrijedno ovih suza.
Pa nemogu više....
Jeli ovo rub.
Jeli kraj moje granice izdržljivosti.
Stvarno nemogu izdržat.
Preveliki nemir.
Ne smi bit ovako.
Nemože bit ovako.
End.
Iden leć.
Možda zaspen,pa se probudin,možda se ne budsen sićala ovog osijećaja.
A možda se uopće ne probudim(u slučaju da ne zaspen cilu večer.).
Al' stvarno nemogu više...
Neki nemir.
Nemogu.
Ja volim samo sebe,svog predivnog sebe.:D
Da ja baš volim sebe.(bez sarkazma to izgovaram)
Heh.
Ma da.
Ja volim sebe i neke ljude oko mene.
Ali lakše mi je reć da volim samo sebe.
:D
Znate vi da se ja ne javljam ako me nešto ne muči.
Pa šta je sad???
Well,well,well.
Koliko li san ja puta najboljoj Žani i Nati rekla.
Pa neće nas srednja prominit,nećemo se prestat družit.
Zajedno zauvik.
Je,je...
Jele još uvik živi u svom svijetu,Utopiji.
Pa vidi otkad je škola počela,em san se ja prominila,a i one su.
Dobro s Naton se viđan koliko toliko.
Ali Žana,vidin je samo ponekad na stanici.
Ne izlazimo skupa vanka jer ona ne smi.
Ali kontan pa ni prošle godine nismo išle vanka ali smo se opet družile.
Našle bi načina.
A sada kad ja nju zoven vanka ona uči,uvik i stalno uči.
Postaje stranac,a znala je sve o meni.I ja o njoj.
Više nije tako...
A Nata iako smi ić navečer vanka ja se osijećan nekako neopušteno kad iden s njon vanka.
I neznan zašto i sramin se sama sebe.Ali ona uvik stoji uz mene,ograničava me...
Neznan.A ja jednostavno nemogu protiv toga...
fuCk.
I mrzin sama sebe zbog toga i ponekad je zoven.i ona odbije i meni bude drago.
Pa kakav san ja to prijatelj?
Al' jednostavno nevoli kad ja na nju moran pazit jer ona neće pričat s drugm ljudima ako ja nisan tu i fak.
Šta bi sad tribala.?!?
Ajme...
Al' eto....
A osijećan kada ja najviše bižin od tog prijateljsva...
=(
Al' eto....
Možda tako mora bit.
Možda i nemora.Možda bi ja sad tribala skočit i počet s promjenama.
Ali iskreno nemogu više.Dosta mi je da molin ljude da izađu vanka.
I da pokušavam održat kontakt.
Oni kojima nešto značin sitit će me se.
<3
A sad na veseliju stranu...
Zaljubila san se.
Jupiii.
NE nisan se zaljubila.
Samo san napaljena.
Ispričavamn se šta koristim taj izraz ali neznam nijedan drugi za površnu zaljubljenost.
:D
la,la,la,la,la,la,
Problem je šta taj lik mene ne vidi.
E kad MU JA nogu podapnem.,
bwahahahah.
I tako...
Ajme...
Sad san tužna.
Zbog tog lika.
E fak.-.....xfsd
Dišem,m,..oke,sve kul.-
Ma fak.
bok,dok se ne poleman s tipkovnicom
<3333
We could be so good together.Tell me lies,tell me wicked lies.
Cili dan si nešto kontan kako ću post napisat.
Paaa.eto pišen ga.
U ovo malo vremena šta san ga uvatila između učenja i škole.
Pa imali išta drugo uopće.
Jutros san ustala u 7 sati.Morala u Split u zubara.
Šmrc...
Naravno bus je bija pun,pa san morala uć na prva vrata.
A i tu nije bilo baš bajno.
Bila san baš lipo zamišljena.Gledala vanka.
Razmišljala.
Ajme kako je lipo,ajme kako je lipo.
Zamislite...!
Vidite beskrajnu cestu a kao pozadinu imate sunčano/oblačno vrime.
Sve boje se preljevaju u nebo.
Iluzija.
Fantom uma.
Heh,da stvarno nestvarna ljepota.
I tako putujući kroz Kaštela uživala san u ljepoti.
Već 50-ak metara prije Splita počele su se pojavljvat tmurne sive zgradurine.
Semafori,ljudi u trci,bez vremena za razmišljanje i osijećanje.
Stanu samo kad je crveno,a neki i tad ne staju.
Oke.
Nije moj problem.
Žurin,nešto kao šprintan.
Dolazin u zubara.
Čekan lift.Ulazim.
Kreće se prema gore.
Pomisao :E da me bar može odvest dalje o 3 kata.
Gore,u beskraj.
Potpuno ništavilo,nepostojanje nemira.
Ali ne ,ja nemam izbora.Staje na 3 katu.Vrata prema stavrnosti se otvaraju,a ja nesigurno kročim na tu stranu.
Neću vam govorit kako mi je bilo kad san ušla u zubara.Ne zanimaju vas plave,crne,smeđe,bile iglice.
Ili...?
Gotova san i s tin.
Sad,nazad na solinsku.Korak ubrzan,ista san ka i oni ljudi.Crveno,ne stajem.Ljudi sviraju,opći zajeb.Nije me briga,nije mi neugodno,nije mi ništa.Nastavljam do solinske.''Vid male...''-Uuu,napali se.
Autobus,spas,taman je kiša počela.
Predugo putovanje do kuće.
Previše misli,promjena raspoloženja,želja,strahova,sreće,tuge,boli.
Iluzija,opet.
Ulazak u stvarnost jednim korakom.''Dobar dan.''Izgovaram ljudima usput.
Kuća,oću li učit.NE! Naravno da ne,ali tribala bi povijest,i talijanski,vjeronauk(heh).Ajme.Odustajen,najlakše.Vučen se po kući i trudin se pokazat da radin nešto korisno.Npr, sređujem svoju psihu.
Onda u školu.Hmm(?!)Na stanici za Trogir stoji Žana,Kame,Stipe.Žana me upoznaje sa stipon.Predmetom njene uživljenosti,trenutno patnje.OKE,lik ništa posebno,al' neću joj to reć.Bit će mi samo simpatićan.=)**Neko viče školarci.Ma vidi ko je to,pa zar to nije predmet moje uživljenosti(sarkazam).Aj nastavljam pričat sa Žanom...Priđen cestu(jer moran ja i do svoje stanice doć) i bezveze okrenem glavu kad opet on u mom videokrugu,izbeljin mu se,on svirne,ja nastavim ne pomišljajući na njega.
Ahhh,i onda postupak od jutros.Čekam bus,bus dođe.JA uđem.
Ahhh...
Smijanje, sa plavušon,blidi pogledi.
Kojoj budali tako zvoni mobitel.?Ma vidi meni.
Ouuu.
Škola.Nema starhovanja,oće li me pitat,ili ipak ne.
Pitalo me.Učila san,prije dva tjedna.Ovaj put taj 3 kroz 4 nije bija zaslužen.Nisan pojma imala.Možda je njegovoj prosudbi pomogla moja simpatićnost,ili pak veeliki dekolte,koji nije popunjen Bog zna čime.
Ahhh,zato volin muške profesore,s njima je uvik lakše.
I takooo,..
Neću van pričat kako je moj dan u školi protekao,jer je vjeroatno bija isti ka i vaš.
Tužno zar ne.
IDem kući,iz škole...
Mare zove/ili Lara možda.
Rui oš s nama u azzurra?.
A kai si mislila da ću odbit.
Heh.Autobus,opet isto.
Smijanje,lik do nas postaje objektom uživanja,( a mi njemu užasavanja).Smijemo se bez stajanja.Ipak dok smo došli do azzurra atmosfera je pala.Svak se sitija svojih briga.Ja ne.Azzurro.
On radi.
Nema osijećajnosti...
ON priča o jednoj pa drugoj curi.Kako je tužan.
Možda san na čaš i poželila da on bude tužan,ali brzo je ta primisao otišla.
Bilo bi mi drago kad bi on bija sritan,jer koliko mi se čini ne ide ga baš.
Sad kad san napokon njega pribolila,shvatila da je s njin super tek kad nisi ludo zaljubljen.DA onda i ti moš bit lod.SAd mi je čak i draži.A kad se sitin koliko san plakala zbog njega,koliko depesivnih dana.Koliko napornih postova(a zar svi nisu takvi(?))Ma samo nek Jelenko bude sritan.(koji jelenko?)
Lakše je.Nema više kamena.Nema gorko/slanih suza.
Koje u noćim obasjanim bisernim zvijezdama ostavljaju obris na mom licu.Srce se ne grči.(Sada samo želudac.=))Aaaa.
Nije odlično,nije super.
Ali je dovoljno da pomislim da je život lijep.
Nemam sve šta želin,ali se smijen svaki dan.
Zar to nemože bit dovoljno.(?!)
Možda ja ne želim ovaj put tako...!$"/%$&)($&#
Prečesto se ponavljam.
Oprostite mi.Ali nemogu.
Jer svako dva-tri dana se skupi toga.I ja jednostavno nemo držat sve u sebi.Prije san mogla.Očito se nešto prominilo.I nisu to samo neke bezvezne sitnice.Ja sam se prominila.Postala sam hrabrija.Tužnija.U trenutcima.
Ostatak vremena vesela.Znači ja san poprilično vesela,komunikativna,društvena cura.(Djevojćica,kako oćete.Meni je svejedno čimen vi mene smatreate.)Danas me počelo mučit pitanje(?!)Di je ona cura iz 7.b razreda.Ona koja se boji svega,koja voli mračne kutke,koja cigare pali jednu za drugom.Koja nema prijatelje.Ali ima strah,hrpu ispisanih stranica njenog dnevnika,velik broj proplakanih noći.I sad plačen.(Ali to je zato jer san u PMS-u pa san osjetljiva.=))Kako je ta cura nestala.(?)Jeli se itko pita.Šta je s njom.Naravno da nitko čak nije ni pomislija na nju.Ja znam da ona još živi negdi u meni.To depresivno djetešce.Koje nema svoje stavove,a da ih i ima nema ih kome iznijet.Ali tog djetešca više nema.Sad je to osoba(Koliko-toliko se osobom može nazvat derište od skoro navršenih 15 godina.).To je sada osoba sa stavom.Ponašanem,i šta je najvažnije prijateljima.
Sjećam se prvog poljupca,samo on je bio sladak.
Hehe.
Ne,ne.Sad mi je više na pameti 8.razred.
Kad su mi išle na živce sve one prvašice.Koje su se šminkale.
Kad su se smijale...Mislile da su neko i nešto.I uvik san sebi govorila ja neću tako,ja neću to nikada.
Sada sve ono šta san rekla da neću radim.Zašto(?!)Jer su mi u srednjoj dane veće slobode.Jer želim prvat sve...Jer neman pojma o životu...Imate izbora.
Ja sam samo želila reć da samo agarci i budale ne minjaju mišjenja.
Zato jer ja svoje mijenjam s vremena na vrijeme.
A sad malo na mene,iako je sve u ovom postu o meni,ali vi to možete trpit.
Ja sam sada dobre volje.
Iako san po ko zna koji put zatrpana obvezama,stjerana u kut zbog nekih ljudi.Ja se borim za zlaz.Za opstanak.
Za osmijeh.I usput mala informacija zašto san ja uvik ljubazno nasmijana.
Zbog ovoga...:
"Osmijesi dosežu do teško dostupnih mjesta." Steve Wilson
"Ti mi donosiš cvijece - ali tvoj osmijeh traje mnogo duže od cvjetova." Maya V. Patel
"Najpromašeniji, najuzaludniji je dan u kojem se nismo nasmijali." S. Chamfort
"Neka nitko tko ti pride ne ode od tebe, a da ne bude bolji i sretniji. Svi bi trebali vidjeti ljubaznost na tvom licu,u tvojim ocima, u tvom osmijehu." Majka Tereza
"Ljudska vrsta ima samo jedno uistinu djelotvorno oružje, a to je smijeh. Kad smijeh
krene u napad, ništa mu ne može odoljeti." Mark Twain
"Kad je netko preumoran da bi ti se nasmiješio, nasmiješi se ti njemu." Francis Gay
"Svatko je zacijelo osjetio kako je veseo prijatelj poput suncanog dana što svojim
sjajem obasjava sve uokolo; a vecina nas može, kako vec poželi, od ovog svijeta
naciniti prekrasno mjesto ili tamnicu." Sir J. Lubbock
"Nitko ne treba osmijeh tako silno kao onaj tko se ne može nasmiješiti." Debra
Jeppesen
"Nauci pozdravljati prijatelje osmijehom; oni u srcu nose tolika nezadovoljstva, da se
ne mogu zamarati i tvojima." M. A. Ayer
"Od svega što imaš na sebi izraz tvog lica je ono najvažnije."
"Da bi se osmjehnuo, covjek treba pokrenuti 17 mišica, a 43 da se namršti. Stoga
cinite ono što morate s osmijehom, to ce vas stajati mnogo manje truda." S.i L.
Macfarlane
OSMIJEH = NAJKRACA UDALJENOST IZMEDU DVOJE LJUDI.
"Za mene je sposobnost ljudskih bica da se smiješe jedna od najljepših njihovih odlika.
Takvo što ne može nijedna životinja. Ni psi, pa ni kitovi i dupini, inace vrlo
inteligentna bica s izraženom privrženošcu ljudima, ne mogu se smiješiti kao mi."
Dalaj Lama
- Svi se ljudi smiješe na istom jeziku! -
"Ako se u svome svakodnevnom životu možemo smiješiti, ako uspijevamo biti smireni i sretni, bit ce to na korist ne samo nama vec svima oko nas." T. N. Hanh
OSMIJESI TEK SU NEVAŽNE SITNICE; ALI ONE, RASPRŠENE NA STAZAMA ŽIVOTA,
OSTVALJAJU ZA SOBOM NEPOJMLJIVO LIJEPU SLIKU DOBRA KOJE CINE. J.Addison
Eto ja volim kad su ljudi oko mene sretni.
=)
Volin vas.
<33333333
As i step into your worl i leave my doors open..to everyone...=)
Znan ni onda nije sve bilo bajno,
al ditetu sve je sjajno i pari mi se puno lipše
I ove kapi kiše ka da šapću: “Nikad više…”
Nostalgija i tuga.
Tribalo je čekat da malo dublje uronim u jesen.
Koračam mračnom ulicom.
Istom ulicom već dugo koračam.
Nema nikoga.
Samo bura puše.
I padne pokoja kap kiše.
Ja sama.
Grčim se u onoj jaketici.
Izlizanoj,kratkoj...
Prolaze auti.
A ja sama,na kiši
I na buri.
Koračam.
Razmišljam...
Kako ću šta prije doć do stanice...
Autobus...
Poluprazan.
Pozdravljam vozača.
Simpatičan neki čovik.
Dobre volje iako je usta u 5.30.
Sjedam.
Autobus je star i istrošen.
Vrata se zatvaraju i polazimo.
U pustolovinu.
Ne,to je samo jedan od putova u izlizanu,tmurnu svakodnevnicu.
Škola prazna.
Ulazim.
Sidam u razred.
Dolaze,isti ljudi.
Iste osobnosti.
Neshvaćanje.
Zezancija.
Svi uključeni.
Smijemo se.
Grlimo se.
Prijatelji smo.
Znate,u onom smislu.
MA sve je oke.
........................
Kuća.
Pišem sastav iz tal. Mio ragazzo ideale
I pišem ja.
(Nešto slično njemu,ili ipak potpuno različito.)
::capelli non molto lunghi e bruni,occhi neri,Lui e alto,carino,gentile,...
pero ,bla,bla...
Izgleda ipak nije toliko bitan pa nastavljam...
Simpatico...
Zabavan...
Ne razmišljan o njemu.
Zaluđenost/zaljubljenost pada.
Postoji još komadić mene koji te želi.
Sakriven i u zabačenom kutku.
Moga Srca,valjda.
Nekako je postalo lakše....
I iako znam da će opet doć besana noć.
Čut će se nevrijeme izvanka.
A ja ću ležat u svom krevetu,na toplom i željeti da sam rađe s tobom na tom nevremenu.
Tko ćeš biti ti.
Neznam.
=(
ili
=)
I feel alive.
How 'bout you.
**!*"#"!$#*%$/****%"#%!*&I(*=)*#$"$¨)6!)*?&**
Idem u dućan.
Skrećem do ulaza.
On stoji malo od vrata.
Prođem ispred njega.
Onako,brzinski.
Nema pozdrava.
Ja stavarno neznan šta se nama dogodilo.
Prošle godine smo znali podosta jedno o drugom.
Bili smo prijatelji.
A sada se ni ne javimo jendo drugom.
Nije srednja kriva.
Ja san bila u svom filmu i pretvrdoglava.
On je brzo odusta.
I sad je to prijateljstvo završilo.
Jedina stavar za kojom zaista žalim iz osnovne.
Fali mi naša zajebancija.
Naša vriđanja.
Glupi razgovori.
Malo pametniji razgovori.
*)=(/$#"!%&$/?=)(***
Sjećanja blijede.
Možda ubrzoni neću znat da je postojalo to prijateljstvo...
*?=)(/&%$#"!!""#"!541265$#/#/$(9&/(=)??**?*+'+'+'082112¸**
Volin vas.
